🔊 Zvukovi oko nas

Zvuk nastane kad se nešto zatrese, makar samo malo, i pokrene zrak oko sebe da se i on trese. To se treskanje širi na sve strane poput krugova u lokvi, i kad stigne do tebe, ti ga čuješ.

Kiša tapka i bubnja po prozorima i krovovima, tiho kad rominja i puno glasnije kad pada jako.

Uho hvata zatreseni zrak i vodi ga kratkim tunelom do napete kožice koja se zove bubnjić. Kad se bubnjić zatrese, kosti i zavijena cjevčica prenesu poruku dalje, a mozak odluči je li to bila ptica, vrata ili tvoje ime.

Šapćemo kad želimo da nas čuje samo jedna osoba, pa gotovo ne koristimo glas i pustimo da zrak odradi većinu posla.

Zvuk je glasan kad je ono što ga je napravilo jako zatreslo zrak, a tih kad ga je jedva gurnulo. Tvoje su uši u tome toliko dobre da primijete i šapat, a izdrže i bubanj, iako ih jako glasni zvukovi mogu ozlijediti.

Kad se vrata brzo zatvore, tresnu o dovratnik, a taj brzi tresak gurne zrak dovoljno jako da nastane lupanje.

Da, uši rade cijelo vrijeme, pa je uz zatvorene oči zvukove zapravo lakše primijetiti.

Jeka je zvuk koji se odbija. Kad tvoj glas naiđe na veliku ravnu površinu, ne može proći kroz nju, pa se okrene i malo kasnije doputuje natrag do tvojih ušiju.