Kidy
Na potoku iza šume stoji mali drveni most, sunce, i danas si na njemu ti, s crvenim čamcem u rukama. Tvoj je, i najdraži ti je. Onda dođe mali dabar i pita smije li ga malo držati. Ruke ti se stisnu same od sebe, brže nego što stigneš razmisliti. Nije da ne želiš dati. Bojiš se da se čamac neće vratiti.
'Posuđivanje? Ma to je lako', kaže Grow i pruži dabru svoj šiljati češer. 'Izvoli!' Dabar ga jedva dotakne, a Grow ga već zgrabi natrag. 'Eto, posuđujem!' Pa opet. 'Izvoli!' Zgrab. 'Posuđujem!' Treći put je toliko brz da dabar samo trepne. 'Grow', kažeš, 'dabar ga nije ni vidio.'
Grow sjedne i spusti uši. 'Ne mogu ga pustiti dulje. Ne znam kad se vraća.' I tu ti nešto sjedne na mjesto. Pogledaš pod noge: most ima pet dasaka. 'Znam', kažeš. 'Dabre, možeš ga držati dok prijeđem most i vratim se. Pet dasaka tamo, pet natrag. Onda ga vraćaš.' Dabar kimne. Sad posuđivanje ima kraj koji se vidi.
Predaš čamac. Ruke ti ostanu prazne i čudne. Kreneš: jedna daska, dvije, tri. Najteže je ne okretati se. Na četvrtoj se ipak okreneš, i vidiš ga: crveno jedro uhvati sunce i jednom bljesne, kao da kaže još sam tu. Pet. Pa natrag: četiri, tri, dvije, jedna. I prije nego što išta kažeš, dabar ti čamac vrati objema rukama.
'Vratio se', kažeš, i iznenadiš se koliko ti je odjednom lakše. Onda dabar gurne svoju glatku sivu školjku prema tebi, iako ga nitko nije pitao. Ti je uzmeš i odmah kažeš koliko: 'Deset dasaka.' Grow zablista. 'Reci mi, sunce', pita Grow, 'jesmo li danas malo narasli?' Jesmo. 'Evo tvog malog rasta za sutra', kaže Grow. 'Kad nekome nešto posudiš, odmah reci i kad se vraća. Broji korake, daske ili sekunde, samo neka se kraj vidi.' Vidimo se sutra, sunce.