Kidy
Sutra te čeka nešto novo, sunce, i glava ti se napunila pitanjima što-ako. Što ako bude preteško. Što ako nitko ne priča sa mnom. Što ako pogriješim. Što-ako se gomilaju nad tvojom glavom kao siv oblak, sve veći i napuhaniji što ih dulje držiš u sebi.
Growy pogleda gore u oblak koji se skuplja nad tobom. 'Ah, oblak što-ako', kaže Growy, nimalo zabrinuto. 'Znam ja njega. Evo čudne stvari kod briga: naglo narastu samo dok su unutra, u mraku, gdje im ne vidiš pravu veličinu.'
'Probaj jednu', kaže Growy. 'Reci je sasvim naglas.' Udahneš. 'Što ako se nitko ne bude igrao sa mnom?' I čim to izgovoriš, mali sivi oblačić otplovi iz oblaka, spusti se, i smanji se, i smanji, dok ne postane samo mali sivi grašak u tvom dlanu. Trepneš. Toliko je manji ovdje vani nego što se činio unutra.
I tako ih izgovoriš sve, jednu po jednu, i jedna za drugom spuštaju se i smanjuju u graške koje možeš držati. Growy doda i svoju: 'Što ako je mjesec zapravo sir, pa ga netko pojede?' Sićušni grašak skoči u Growyjevu šapu, i oboje se nasmijete. 'Briga izgovorena naglas je mala', kaže Growy. 'Briga zadržana unutra raste u mraku.'
Oblak nad tvojom glavom stanjio se gotovo u ništa, a šaka graška u dlanu čini se lagana, i pomalo smiješna. Growy ih pokupi i spremi u svoj džep na čuvanje. 'Reci mi, sunce', pita Growy, 'jesmo li danas malo narasli?' Jesmo. 'Evo tvog malog rasta za sutra', kaže Growy. 'Kad neko što-ako naraste, reci ga nekomu naglas, i gledaj kako se smanji.' Vidimo se sutra, sunce.