Kidy
Beba spava na mekanoj dekici, a tebi je srce, sunce, tako puno da jedva stane u prsa. Pružiš ruku da pogladiš bebu, ali ruka te ne posluša baš najbolje pa je pogladiš prejako. Bebino se lice namršti, ruka ti se ukoči u zraku, a u trbuhu ti postane teško i nekako neugodno.
Grow sjedne pored tebe, ravno na dekicu. 'Tvoja je ljubav bila preglasna', kaže Grow. 'To ne znači da imaš zločesto srce. To je samo velik osjećaj koji je stigao kroz malu ruku, prije nego što je ruka naučila koliko snage smije upotrijebiti.'
Grow iza uha izvuče mekano bijelo pero. 'Otvori dlan', kaže Grow. Otvoriš ga, a pero sleti na njega i ostane lebdjeti, lagano kao da nema nikakvu težinu. Onda malo skupiš prste i pero istog trena padne. Otvoriš dlan: opet lebdi. Stisneš: opet padne. Tvoja ruka uči sasvim sama, a da joj nitko ništa ne govori.
'Gledaj', kaže Grow pa se pruži da pomazi bebu, ali je pomazi previše jako. Grow se ukoči. Ti se zahihoćeš. 'Ruke od pera', podsjetiš ga, i Grow pokuša ponovno, ovaj put polako i nježno, a beba zadovoljno zaguče. Growu uši postanu ružičaste. 'Hvala ti', kaže Grow. 'Biti nježan ne znači biti slabiji. Nježnost je snaga koja zna biti mekana.'
Napraviš ruke od pera i dodirneš bebine prstiće, tako lagano da bi pero i dalje mirno lebdjelo, a beba te uhvati za palac i ne pušta. Grow gleda, tiho i ponosno, pa pita: 'Reci mi, sunce... jesmo li danas malo narasli?' Jesmo. 'Evo tvog malog rasta za sutra', kaže Grow. 'Napravi ruke od pera i jednom nježno dodirni nešto maleno.' Vidimo se sutra, sunce.