Kidy
Bok, sunce. Danas te tvoj prijatelj Grow vodi u park, gdje mali zeko sam slaže toranj od kocaka. Jako se želiš igrati, ali noge ti kao da su se zalijepile. Grow ne čeka ni sekundu. 'BOK!', zaurla veselo i pojuri ravno prema zeki. 'IGRAJMO SE ODMAH, SVI ZAJEDNO, JAKO!'
Zeko poskoči, kocke se rasprše na sve strane, i zeko se sakrije iza najbliže klupe, uplašeno virkajući. To baš nije dobro krenulo. 'Hmm', kaže Grow tiho. 'To je valjda bilo malo previše.'
Prilaziš polako, bez žurbe, i sjedneš tiho kraj rasutih kocaka. Podigneš jednu kocku i tiho je pružiš prema zeki. 'Bok', kažeš mirno. 'Mogu li slagati s tobom?' Zeko proviri iza klupe, oprezno, pa polako izađe.
Zeko uzme kocku iz tvoje ruke i sjedne natrag do tornja. 'Da', kaže zeko tiho. 'Baš sam se nadao da će netko doći, samo ne tako glasno.' Slažete zajedno, smijete se, gradite iznova kad se toranj sruši. Grow promatra sa strane, ovaj put šutke.
Kad toranj napokon stoji visok i ponosan, mali plavi leptir sleti baš na vrh. Grow priđe, ovaj put tiho. 'Ti to znaš bolje od mene', kaže Grow. 'Tiho i polako, ne glasno i odmah.' Kad dođe vrijeme za polazak, ti i zeko mahnete i obećate da ćete opet graditi. Onda Grow pita: 'Reci mi, sunce... jesmo li danas malo narasli?' Jesmo. 'Evo tvog malog rasta za sutra', kaže Grow. 'Priđi tiho, reci bok mirnim glasom, i pričekaj.' Vidimo se sutra, sunce.